U životu često naiđemo na situacije za koje mislimo da nemaju izlaz, da nas vode u ćorsokak posle koga sledi samo kraj. Nekad ni sami ne možemo da naslutim gde će nas srce odvesti, pred čije lice postaviti. . .

 

-         -   Gospođice Marija, danas je dolazila krojačica da pokupi sve one haljine koje ste tražili da suzi. Rekla je da će sve biti gotovo najkasnije za 2 dana, ja sam joj objasnila da ste vi insistirali da posao bude završen što pre.

-         -   U redu je Magdalena. Shvatila sam. Ne moraš referat da napišeš da bi mi objasnila kako nas je krojačica posetila. – u Marijinom glasu ironija je svirala melodiju pobede.

-         - Izvinite gospođice, samo sam htela. . . – Magdalena je bila uplašena, znala je da joj ne treba novi minus u Marijinoj svesci za zaposlene.

-         - Dosta! Muka mi je od toga što stalno moram da ti objašnjavam da me tvoje priče ne zanimaju! Neću da mi otežeš dve, tri rečenice i pretvoriš ih u najnoviji bestseler! Ovo je minus, još jedan u nizu. Možeš da se povučeš. – Marijin glas imao je pobedonosnu notu.

-         - U redu gospođice, izvinite me.

Magdalena je žurila ka kuhinji gde je tugu zbog još jednog minusa koji je dobila ove nedelje rešila da utoli u slatkom kolaču koji će ukrasti iz ostave sa hranom. Marija je ostala da sedi kraj velikog drvenog stola jajastog oblika, ručni rad iz Pariza. Koštao je čitavo bogatstvo. Dok pogledom polako prelazi preko zidova na kojima su redom poređane fotografije iz njenog života. Na svim fotografijama je sama, otuđenost sjaji u njenim očima dok gleda u daljinu. Sve je počelo od trenutka kada je da bi pobegla od bede rešila da se uda za Marka, najbogatijeg čoveka kojeg je ikada upoznala. Zagledala se tada u njegove oči ali je stvar koja je presudila bio novac. Sada, nakon tri godine braka ona oseća samoću, njena duša je opustošena nakon toliko borbi koje je vodila sama sa sobom kako bi ubedila sebe da je dobro izabrala, a nije. Imala je sve. Soba koju su nazivali gostinskom pretvorena je u njen orman. Orman pun Guči kaputa, elegantnih Šanel haljina i prada cipela od kojih na ulazu u sobu nije moglo da se prođe. Najskuplji nameštaj, skupa putovanja širom sveta, i donatorske zabave na kojima je uvek bila vodeća davajući najveće prologe za siromašne, gladne, stare, invalide. . . davajući novac osobama kojima je neophodan. Duga crna kosa koja se sjajila pod zracima sunca njen je zaštitni znak a oči boje okeana mamile su uzdahe širom sveta. Kada je dve godine ranije izrekla sudbonosno da, pogledala ispred sebe u prazan sto za kojim je trebala da sedi njena porodica rešila je da stavi tačku na njenu prošlost. Odlučila je da zaboravi na svoju porodicu. Rešila je da se zaposli u društvu za zaštitu ugroženih ljudi i na taj način pokuša da izleči svoje rane. Marko ju je voleo, svim srcem, ali je imao jednu jedinu manu zbog koje su mu mnogi zamerali. Nikako nije želeo da meša posao sa privatnim životom zbog čega je Marija često ostajala uskraćena za mnoga putovanja i zabave na kojima su se promovisali njegovi poslovni uspesi. Za javnost on je bio opasna muškarčina koja kida i lomi sve pred sobom, bez emocija i osećanja. Osećanja je sakrivao sve dok u jutarnjim časovima ne dođe kući, Marija je tada gubila svako interesovanje za njega. Iza maske čelične dame krila se krhka 28-godišnja devojka koja je od života dobila sve, ali nema ono najvrednije-ljubav.

Marija je na visokim Šanel crnim salonkama ušetala u zgradu društva za zaštitu ugroženih ljudi. Ubrzo nakon što je sastanak donatora počeo, Marija je sa malim zakašnjenjem ušetela u kancelariju. Sa osmehom na licu prošetala je do prazne stolice u tišini nakon čega je usledio zvanični početak sastanka.

-         - Dragi naši donatori, kao i svakog petka do sada, i ove nedelje ćemo razmatrati i odabrati 2 udruženja ugroženih ljudi kojima ćemo svojim donacijama pomoći da stelnu bolji život. Ove nedelje pet udruženja je konkurisalo za naše donacije, od kojih će nažalost samo dva dobiti značajnu svotu. Na listi imamo sledeća udruženja.

-Udruženje za gluvo-neme osobe SMILE

-Udruženje za starije osobe bez sluha MKSS

-Udruženje za mlade osobe sa invaliditetom IZAZOV

-Udruženje mentalno obolele dece JELENA

-Udruženje socijalno ugrožene deca SOC

Marija je ustala sa stolice na specifičan način, uvej je znala kako da predloži nešto na način zbog koga će to biti usvojeno. Dve godine u ovom poslu napravile su od nje profesionalca.

- Poštovani prijatelji, po mom mišljenju ove nedelje trebamo obratiti pažnju na decu i mlade zbog čega mislim da bi trebali da uzmemo u obzir udruženje IZAZOV i udruženje JELENA. Raspitivala sam se o tim udruženjima i mislim da im je zaista potreban nova. – Jelena je za mnoge stvari bila hladna i britka ali se u ovim slučajevima uvek davala dušom i telom.

 

- Slažem se, gospođice Marija. Tim udruženjima potrebna je naša pomoć a pre nekoliko meseci morali smo da ih odbimo zbog potreba drugih udruženja, sada je red na njih. – Direktor ovog sektora udruženja ponosno se složio sa Marijom.

 

-         -  Ja se obavezujem da već danas uplatim 50.000 eura na njihov račun. – Marija je kao iz topa izgovorila.

-          Nema potrebe za uplatom. Uveli smo jednu novinu zahvaljjujući kojoj svaki donator lično predaje donaciju i na taj način ima mogućnost da malo popriča sa ugroženima i oseti deo njihovog života.

-          U redu. Najkasnije do sutra biću gost udruženja. Raduje me ova novina. – Marija je iskreno mislila ono što je izrekla. Učinila bi sve da pobegne iz čisto bele sobe zbog čije veličine ima osećaj da živi u tunelu.

Istrčala je iz zgrade žureći da uhvati taksi. Telefon je zazvonio nekoliko sekundi nakon što je vozaču rekla adresu, nakon pet minuta traženja po torbi izvukla ga je i javila se.

-  Halo...

-  Halo draga! Imam sjajno iznenađenje! Večeras se vraćam a za sutra sm nam zakazao sjajnu večeru u najlepšem restoranu koji sam ikada video, odlepićeš!

-  Dolaziš? Danas? Sutra ručak?! Moraćemo da odložimo ručak, sutra ću biti gost jednog udruženja kome sam donirala novac, lično ću im odneti donaciju zbog čega sam jako uzbuđena! –  Marija je govorila sa osetnom vedrinom u glasu.

-  Dobro dušo, očekivao sam da ćeš biti srećna ali izgleda da ima i važnijih stvari od mene. – Marko je bio ljut.

-  Ali Marko, moraš da shvatiš. . . čula je odzvanjanje u telefonu i shvatila je da je on prekinuo vezu. Nije marila, tako je bolje.

Zvuk njenih visokih potpetica odzavnjao je kroz kuću što je bio znak za poslugu da treba što pre da odu do njene sobe i pitaju da li nešto želi. Nije želela ništa, želela je mir, barem do uveče kada će Marko stići  početi da joj dosađuje. Na velikom bračnom krevetu sa čaršavima bež boje i čipkastim jastucima, ležala je sklupčana. Kraj nje, veliki retro album tamne braon boje stajao je na jastuku. Mali detalj iz Beča, pun porodičnih slika. Porodice koju je imala pre Marka. Oni su stavili tačku na njihov odnos sa njom nakon što se udala za tog budžovana kako su ga oni nazivali a ona je rešila da ih nikada više ne poseti zato što nisu prisustvovali njihovoj svadbi. Jedna providna suza skliznula je niz lice padajući na čipkasti jastuk.

Čula je otvaranje velikih vrata u prizmelju, okrenula se i kroz prozor ugledala veliku i strašnu noć. Uspavala se.

-  Marija! Marija, ljubavi stigao sam! – Marko je bio srećan, konačno je kod kuće.

-  Izvini, uspavala sam se, čula sam da si stigao kada su se vrata otvorila. Kako je bilo na promociji vaše nove poslovne zgrade? – Marija je zvučala hladno i još uvek uspavano.

Marko se kiselo nasmejao nakon čega je krenuo u njihovu sobu, dugim i odsečnim koracima. Marija je koračala za njim, malo zabrinuta, nije trebala tako da se ponese prema njemu. Osećala je bes prema sebi zato što nikada nije mogla da ga voli onako kako je on voleo nju.

-          -  Pa, reci mi ljubavi… Kako je bilo? Ispričaj mi kako si se proveo. – Marija je oprezno govorila.

-          -  Pusti mene, šta se dešava sa tobom? Postala si hladna, drugačija. – Marko je tada primetio album sa fotografijama na krevetu – Gledala si stare fotografije? Opet ti fale tvoji? Marija, ja razumem da ti je teško ali prošlo je već tri godine, moraš da se navikneš….

-          -  Ne! Nije tako lako kao što ti misliš! Mi smo dva različita sveta koja su spojile neke sličnosti. Dok ja u Beogradu samujem u vili baveći se ugroženim ljudima, ti u Berlinu promovišeš svoj posao! Onda dođeš i uopšte te ne zanima koliko sam srećna zato što sam nekome pišljivim novcem učinila život boljim! Ne zanima te to uopšte! Ne zanimam te ja! Samo ti treba lepa žena koju ćeš da šetaš gradom! Pa čak i tada glumiš frajerčinu koja svoje kuče vodi sa sobom! – vrata su se zalupila, zvuk odzvanjanja potpetica ispunio je hodnik.